Koješta

Ne znam kakav je sa vama slučaj, ali meni je ovih dana na vrhu jezika samo jedna jedina reč: AMAN!

Da se razumemo: mene kod nas ne čudi više ništa. Da se razumemo još malo bolje: nije mi više niko nizašta kriv, makar ne više od onoga što sam sama sebi kriva. Ono što je trenutno moj problem (ako zanemarimo ove banalne sitnice: nemam stan, nemam kola, plata mi malčice kasni, kod lekara sam juče čekala na red duže od sat vremena, pa će mi i kašnjenje na posao odbiti od plate koja kasni) jeste to što je predizborna kampanja naša nasušna ove godine dostigla odista kritičnu tačku i postala ama baš neizrecivo dosadna. Ili zamorna. Ili još bolje naporna. Ili možda najtačnije izluđujuća. Ne smeta, dakle, meni, što se homo politikus kod nas toliko zapatio i razmnožio da na tu štetočinu ne deluje više ništa (a raspon sredstava je zaista širok: od razorne opštenarodne revolucije do naizgled tihog bojkota, a ustvari rezignirane predaje).

Ne smeta mi ni što troše neizmeran novac (moj novac, komšijin novac, bratovljev novac, vaš novac) koga navodno u zemlji nema, ni to što prljaju moj lepi grad silnim plakatima, posterima, flajerima, bilbordima, panoima i ostalim -ima, što je s tačke gledišta drveća i ekologije uopšte potpuno nedopustivo. Ne smeta mi ni što su prilično neobrazovani, a bogami i nepismeni, i što mi rumenilo oblije obraze dok slušam neke od njih kako pokušavaju da upare padeže ili slože prostoproširenu rečenicu.

Ono što mi doista smeta, da se vratim na početak priče, jeste što je sve to već neizmerno neukusno i dosadno, kao muzički intermeco na jedinom programu koji imate u zabačenoj vikendici gde ste došli da roštiljate, a napolju je pljusak nebeski. Za te silne pare kojih nema, ali koje troše i trošiće bogami o-ho-ho, mogli su angažuju makar poštene stručnjake za marketing, a ne da ovako dospevamo u stanje permanentnog nervnog sloma od svakog prolaska kroz grad, i ogromnih zamišljenih glava u zanosu (ispod kojih je redovno jeftina parola) koje iskaču sa svakog mesta za reklamu. Tako su jedni jasni, drugi dosledni, a treći ozbiljni, jedni nešto stopiraju, drugi preokreću, a treći se razlikuju, jedni su za bolji život a drugi za neko pokretanje, itd, itd, bez kraja i konca. Ovaj nam obećava mačka u džaku, onaj goluba na grani, ovaj sve zvezde s neba, a onaj kule i gradove. I sve bi se to još možda i moglo podneti, da nije savršenog klimaksa u vidu ljubavnog zapleta u trouglovima, četvorouglovima i ostalim mnogouglovima našeg milog višestranačja. Tako saznajemo ovih dana da Pera hoće sa Lazom, uslovno sa Mikom, ali se kune u sve živo i mrtvo da Žika nikad i nikako ne dolazi u obzir. Mika, opet, u ljubavi je sa Perom, ali koketira i sa Lazom, što Miku ljuti pa ponekad ume i malčice da arlaukne. Veseli bi Žika možda i 'teo sa bilo kim, ali njega, eto, ko trinaesto prase niko neće, pa ni nama, a izgleda ni njemu, nije baš najjasnije kako se našao u celoj ujdurmi i šta uopšte radi tu.

Elem, pošto izgleda postajem opširna i dosadna kao i bilo ko od gore pomenutih, da samo zaključim u skladu sa onim kako sam započela: AMAN ZAMAN, braćo političari...